Трава ива (планински дубачац лат. Теуцриум монтанум) је пузећи полугрм из породице уснача. Стабљика је разграната, претежито уздигнута и дјеломично дрвенаста. Листови су ланцетасти, без петељке, с доње стране длакави и зелене и сивобјелкасте боје, а с горње тамнозелени. Цвјетови су блиједожути и налазе се на врховима гранчица. Сакупљени су у цватове главичаста облика. Вишегодишња је биљка, која нарасте до висине 10-30 цм. Цвијета од липња/јуна до рујна/септембра. Године 2018., берба траве Иве на Озрену уврштена је УНЕСЦО-в попис Свјетске баштине.
Раширеност. Расте по сухим, топлим и кршевитим мјестима (каменитим тлима), углавном на висинама око 800 м и више. Већином расте на јужним странама у брдовитим планинским предјелима, од Шпањолске, Француске, Италије и Балкана, па до Крима и Мале Азије. Расте и у средњој Еуропи (јужна Њемачка, Швицарска, Пољска, Аустрија) те у Сјеверној Африци.
У Босни и Херцеговини је мало станишта на којим та биљка расте, због чега Гостиљ на планини Озрен важи за занимљиво туристичко мјесто. У Хрватској је има од Учке, планина ријечког залеђа (Обруч), Велебита, Биокова, па на југ све до планина дубровачког залеђа (Снијежница Конавоска). У Србији такођер расте у планинским предјелима, попут Муртенице и Златибора.
Омиљена је међу траварима, али и у народу, довољно је споменути скоро свима знану узречицу Трава ива од мртва прави жива, односно у варијанти из 16. стољећа, у стиховима хрватског пјесника, бенедиктинца Мавра Ветрановића А что е трава ива, ке е крипос толика, од мартва би жива вратила човика.
Љековитост. Трава ива дјелује антисептички (уништава патогене микроорганизме) и уклања штетне твари из цријева и желуца, регулира пробаву, а дјелује и као средство за јачање те поспјешује излучивање мокраће. Добра је и за болести коже и плућа. Дјелотворна је такођер и код болести уста и грла, код разних инфекција, гљивица и афти. По неким новијим знанственим истраживањима могла би се користити и код тумора простате и дојке. Користи се и у хортикултури.
Садржај макро и микроелемената у наѕемној биљци. Од макроелемената (мг/г) идентифицирани су калиј (6,47), калциј (3,89), натриј (0,058), магнезиј (1,43) и жељезо (107 μг/г). Од микроелемента (μг/г) идентифицирани су алуминиј (133), никл (125), цинк (14,9), манган (25,9), бакар (3,60), стронциј (3,77), кром (0,386), кобалт (0,059) и олово (6,02).
Брање траве иве на Озрену
Брање траве иве на Озрену једно је од неколико традицијских елемената у изворној форми становништва села на Озрену код Добоја, Босна и Херцеговина. Представља један од облика народне медицине заснованог на вјеровању је да је ива лијек за све болести. Отуд и пословица \“трава ива од мртва прави жива\“. Традиција је уписана на УНЕСЦО-ову листу нематеријалне културне баштине 2018. године.
Сваке године 11.9., на дан одсијецања главе св. Ивана Крститеља према православном календару, становници села око планине Озрен одлазе на Гостилиј (дио Озрена с надморском висином 773 метра) у брање иве траве. То је вјековна традиација гдје озренско становништво вјерује да, уколико је убрана на овај дан, ива има скоро неограничену љековиту моћ. Након успона на Гостилиј, мјештани свих друштвених, сполних и добних скупина беру иву траву, појединачно и у скупинама. Иву треба пажљиво брати и берачи је требају пронаћи међу вишом травом. Препоручује се да се приликом брања користе шкаре или нож како би се ива сачувала и за будуће генерације. Због тога берба обично траје неколико сати. По завршетку бербе пењу се на врх Гостилија и окупљају се у мање групе, од којих су многи у озренским народним ношњама, да свирају, плешу и пјевају традиционалну музику. Послијеподне се православни свећеници пењу на врх гдје посвећују иву.
Трава ива (теуцриум монтанум) врло је љековита биљка која расте у планинским крајевима широм свијета. Гдје год да се бере та трава, барем трећину видљивих цвјетова треба оставити нетакнуте, јер осим што је љековита, корисна је и зато што изврсно везује оно мало земље на голом камењару. У Босни и Херцеговини је мало станишта на којим та биљка расте, због чега Гостиљ на планини Озрен важи за занимљиво туристичко мјесто.
Убрана ива се суши и чува током године. Конзумира се на различите начине (као чај, натопљена ракијом, помијешана с медом) како због љековитог дјеловања, тако и превентивно. Док се у прошлости ова пракса односила искључиво на народну медицину, данас су њезине првенствене функције угоститељство и друштвена интеграција, као и помоћ у очувању озренских ношњи, пјесама и плесова који поступно нестају. Пракса се преноси спонтано унутар обитељи, али и у основним школама. Неколико локалних удружења такођер позива сличне организације из различитих регија да судјелују у брању, што је довело до укључивања многих и изван Озрена.
